Emotivna ispovijest majke Lejle Emšije nakon doniranja kćerkinih organa: Zagrlila sam Lidiju i osjetila lakoću
“Onda kada više nisi mogla ništa da daš, meni si dala ono najvrednije. Život. Ti si heroj, a ne ja”, riječi su koje bi Lidija Stojanović uputila Lejli Emšiji, kada bi je Lejla mogla čuti.
Nažalost, Lejla je iznenada preminula 2018. godine. Do tog kobnog januara, dvadesetjednogodišnja Bijeljinka imala je snove, o novinarstvu, poeziji, humanitarnom radu, porodici, budućnosti. Ali, po povratku sa porodičnog slavlja, majci Fatimi požalila se na glavobolju i osjećaj kočenja u vratu. Uslijedio je pregled u Bijeljini, a potom hitni prelazak u beogradsku bolnicu.
“Kada smo došli tamo, radili su joj CT glave. Kada je doktor izašao, odmah mi je rekao da se poklapaju nalazi iz Bijeljine, da je u pitanju aneurizma, da je pukla i da mozak bukvalno pliva u krvi. Ali da će ostati na aparatima to veče. Sve mi je bilo jasno. Rekao je da je nažalost to, to”, prisjeća se Lejlina majka, Fatima Emšija, piše N1.
Saznanje o smrti i odluka o doniranju organa
Sutradan, Fatimi i njenom suprugu saopšteno je da im je kćerka jedinica preminula. Iz stanja šoka, prisjeća se Fatima, trgnulo ju je pitanje doktorice o doniranju organa. Porodica je pristala, znajući da je to bila Lejlina želja.
“Lejla i ja smo pričale o svemu, gledale smo neku emisiju na televiziji o doniranju organa. Onda mi je Lejla rekla mama ovo je baš nešto humano, da se ja pitam po meni bi to svako trebao da uradi. Ja bih svoje organe zavještala. To je po meni nešto veliko, jer na neki način, evo kad sam Lidiju vidjela sad, kad sam je zagrlila, imala sam osjećaj kao da sam zagrlila svoju Lejlu. Jer ipak u njoj živi dio naše Lejle”, kaže ova hrabra žena.
Novi život za Lidiju iz Beograda
Humanost porodice Emšija, Lidiji iz Beograda značila je novi život. Predstavljalo je to nadu da će konačno pobijediti autoimuni hepatitis, dobijanjem nove jetre, na koju je čekala nekoliko godina. Pet godina poslije transplantacije, upoznaje Lejline roditelje.
“Ja tih 5 godina smišljam u sebi šta ću da kažem tim roditeljima, ako ih ikad upoznam. Nikada nisam smislila dovoljne dobre reči, šta je dovoljno dobro i veliko da kažem tim ljudima koji su spasili moj život?”, pita se Lidija Stojanović.
Dodaje da je imala poseban osjećaj pri prvom susretu sa Lejlinim roditeljima: “Imala sam osećaj kao da upoznajem ljude koje znam ceo život, kao da upoznajem prvi put ljude, a zapravo ih znam. Odmah smo se zagrlile, poljubile. Ja u njima sada imam porodicu, oni nažalost nisu mogli da sačuvaju Lejlu ali imaju mene”.
“Kad sam je zagrlila, zagrlila sam je baš od srca kao što bih i moju Lejlu, osjetila sam neku lakoću. Bilo mi je teško, a bilo mi je i drago. Teško je kada gubiš nekog bez koga jednostavno ne možeš da zamisliš život”, priča Fatima.
Priča o ljudskim postupcima, čak i u najtežim životnim situacijama, posljednjih mjeseci obišla je region. Ipak, one, koji su poznavali Lejlu, nije iznenadila.
Njeni profesori sa Filozofskog fakulteta u Tuzli, gdje su u njenu čast postavljene Lejlina fotografija i pjesme, kažu da je čin porodice Emšije vrhunac ljudskosti.
“Vrhunac jedne humanosti, čin koji živi poslije života jedne mlade osobe. Ono što je fascinantno jeste kako je jedna mlada osoba razvila tu svijest. Neke osobe prožive cijeli život, a ne uspiju razviti taj osjećaj, saosjećanje, empatiju. Rekao sam da u tome prepoznajem Lejlu, da je to zaista neki ako mogu u ovom njenom vrlo kratkom trajanju života vrhunac ljudskosti koji je ona pokazivala”, kaže profesor na Filozofskom fakultetu u Tuzli, Mirza Mahmutović.
Stoga je Lidija sebi postavila veliki zadatak, da svima ispriča priču o Lejli i da svi čuju njeno ime. A Lejlini roditelji voljeli bi još samo da saznaju ime djevojke kojoj je doniran Lejlin bubreg.
